Reciklaža elektronskog otpada u Srbiji

Sa sve većim brojem stanovnika, porastom industrijske proizvodnje i potrošnje, stvara se sve veća količina otpada, a elektronski otpad je jedan od najopasniji.

Ova vrsta otpada stvara se u alarmantnim količinama – zbog brzog zastarevanja proizvoda. Izuzetno je opasan jer sadrži preko hiljadu različitih supstanci, od kojih su mnoge otrovne.

U elektronski otpad spadaju aparati iz domaćinstva kao što su frižideri, klima uređaji, mobilni telefoni, hi-fi uređaji, televizori, računari i slično.

Kada se govori o opasnosti koja „vreba“ iz bačenog računara, misli se, pre svega, na toksičnost supstanci koje se nalaze u njemu. Među njima mogu se naći olovo, kadmijum, živa i mnogi drugi.

Olovo uzrokuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema, kardio-vaskularnog sistema, bubrega i reproduktivnih organa. Nalazi se u monitorima i matičnim pločama.

Kadmijum uzrokuje nepovratne posledice na ljudsko telo, jer se taloži na bubrezima. Može se naći u raznim čipovima, a takođe je i stabilizator za plastiku.

Živa može uzrokovati oštećenja raznih organa uključujući mozak i bubrege, kao i fetus. Najopasnije je zagađenje vode živom koja se lako taloži u živim organizmima kroz lanac ishrane, najčešće preko ribe.

Osim toga česti su i Heksovalentni hrom, razne vrste plastike, Barijum, Berilijumm Fosfor i slično.

Brz razvoj tehnologije doprineo je da potrošači retko kad odnose neispravne aparate na popravku, već ih jednostavno zamenjuju novim, jer je to jednostavnije i vrlo često jeftinije. Prosečni životni vek računara se smanjio sa šest godina na samo dve.

Trenutno, najveći deo elektronskog otpada završava na deponijama ili u spalionicama. Problem spalionica je u tome što su one najveći izvor dioksida, a bakar, koji je vrlo čest u elektronskom otpadu, je katalizator u formaciji dioksida. Reciklaža je trenutno u razvoju i skupa je.

U Srbiji postoji oko 280 firmi koje na različitim tehnološkim nivoima obrađuju sekundarne sirovine. Među ovim preduzećima nalaze se i tri fabrike za reciklažu električnog i elektronskog otpada.

Ono što je zajedničko za sve tri fabrike, jeste da one vrše reciklažu reciklabilnih elemenata u uređajima kao što su plastika, metal i staklo. Reciklažom jednog računara od 30 kilograma, u proizvodnju se vraća 25 kilograma kvalitetnog materijala.

Nereciklabilne komponente, kao što su matične ploče, katodne cevi, procesori i hard diskovi, skladište u posebnim kontenerima i na kraju ih izvoze u inostranstvo, jer finalno recikiranje obavlja mali broj reciklažnih kompanija u svetu.

Sve dok se svest građana o značaju reciklaže i zaštiti životne sredine ne dovede na zavidan nivo, i dok ne budu doneti zakonski propisi o odlaganju otpada, reciklaža u Srbiji neće imati svetliju budućnost.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *